Za 15. BiH kongres o transportnoj infrastrukturi i transportu u Sarajevu napisali smo referat koji postavlja pitanje da li je ovaj region zaista spreman za elektronski tovarni list. Pravno i tehnički jeste. Na papiru je ostao još samo tovarni list.
21–22. septembra 2026. naš referat će biti izložen na 15. BiH kongresu o transportnoj infrastrukturi i transportu u Sarajevu. Željko Bajšanski, naš osnivač i direktor, napisao ga je sa prof. dr Pavlom Gladovićem iz Inženjerske Akademije Srbije i sa Aleksandrom Pavlovićem, direktorom CIS inženjering d.o.o.
Referat počiva na studiji opravdanosti koju je CIS inženjering izradio u junu ove godine, a koju možete preuzeti u cjelini. Referat joj postavlja jedno usko pitanje: da li je ovaj region zaista spreman za elektronski tovarni list, ili je to i dalje tema za neka druga vremena?
Pravni teren se pomjerio brže od razgovora o njemu
Kada smo 22. juna stajali u sali Privredne komore u Novom Sadu, na našem slajdu je pisalo da Srbija nije ratifikovala Dopunski protokol iz 2008. godine. Taj slajd je zastario u roku od nekoliko nedjelja.
Stanje u regionu danas (aktuelni pregled ovdje):
- Srbija i Crna Gora ratifikovale su u julu 2026.
- Severna Makedonija i Albanija u aprilu 2026.
- Slovenija 2017, Mađarska 2024.
- Bosna i Hercegovina i Hrvatska još uvijek nijesu ratifikovale
Protokol ukupno ima četrdeset dvije države ugovornice. eCMR ima istu pravnu i dokaznu snagu kao papir na relacijama na kojima su obje države ratifikovale.
Nezavisno od međunarodnog okvira, srbijanski Zakon o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od povjerenja u elektronskom poslovanju već kaže da se elektronskom dokumentu ne može osporiti pravna valjanost samo zato što je elektronski. U velikoj mjeri je usklađen sa evropskim eIDAS okvirom. Taj dio posla je već obavljen.
Ni tehnologija nikada nije bila prepreka
Referat redom prolazi kroz tehničke preduslove, a iskren zaključak je da su dosadni. Širokopojasni internet, 4G i 5G pokrivenost, pametni telefoni u rukama vozača, cloud, elektronski potpis, digitalni identitet, QR verifikacija — sve je to zrelo, primijenjeno i svakodnevno u upotrebi u drugim dijelovima istog posla.
Najjasniji dokaz je ono što je ovaj region već digitalizovao. U Srbiji se 99,72% carinskih deklaracija podnosi elektronski. GPS praćenje i upravljanje voznim parkom su gotovo sveprisutni. Elektronsko fakturisanje stalno raste. TMS sistemi su rašireni kod srednjih i velikih prijevoznika.
A onda, usred svega toga, stoji CMR tovarni list — na papiru.
Na papiru je ostao samo tovarni list
Zvanične statistike o broju izdatih CMR dokumenata nema, pa ih je studija procijenila posredno, iz carinskih, transportnih i trgovinskih podataka: oko 1,5 miliona godišnje u Srbiji i oko 3,25 miliona u šest ekonomija Zapadnog Balkana — od čega samo na Bosnu i Hercegovinu otpada 0,6–0,8 miliona.
Svaki od njih se štampa u više primjeraka, nosi u ruci, potpisuje rukom, šalje poštom nazad i odlaže u fasciklu.
Koliko košta čekanje
To je dio studije koji me najviše zanima, pa da brojke iznesem otvoreno.
Obrada jednog papirnog CMR-a traje oko 23 minuta; obrada elektronskog oko 9. Trošak rukovanja jednim papirnim dokumentom iznosi oko 7,20 € — unos podataka, štampa, fizička razmjena, kontrola i ispravke, arhiviranje i administrativno vrijeme oko svega toga — naspram oko 2,00 € za elektronski ekvivalent. Razlika od 5,20 € po dokumentu je konzervativna neto korist na kojoj studija gradi sve ostalo.
Pri 1,5 miliona dokumenata godišnje, to je 7,8 miliona evra godišnje u Srbiji; pri 3,25 miliona, koliko ih je u cijelom regionu, oko 16,9 miliona — direktan i opipljiv trošak, prije nego što se išta mekše uračuna. Dodajte šire ekonomske efekte, koje studija namjerno konzervativno procjenjuje na 6,00 € po dokumentu — ušteda vremena, manje grešaka i sporova, veća produktivnost — i ukupno se dolazi do 16,8 miliona evra godišnje u Srbiji i 36,4 miliona u regionu.
Postoji i papirna brojka: oko 6 miliona listova godišnje u Srbiji, oko 13 miliona u regionu, odštampanih, poslatih i uskladištenih.
Tu su i granice. Indikativna zadržavanja iz studije su 30–90 minuta na Horgošu, 20–60 na Batrovcima, 30–60 u Preševu i od 10 minuta do 3 sata na Karasovićima. eCMR ne ukida kolonu — ali onaj dio kolone koji je rukovanje dokumentima, ručna provjera i isti podaci pročitani sa papira po tri puta jeste tačno onaj dio koji uklanja.
Kako to izgleda u novcu
Studija modeluje nacionalnu platformu sa 3 miliona evra investicije i 400.000 evra godišnje za rad, na desetogodišnjem horizontu uz diskontnu stopu od 5%, sa usvajanjem koje raste od 25% u prvoj godini ka 95%. Investicija se vraća za otprilike godinu i po dana.
Pokazatelji prinosa u studiji su ogromni. Neću ih isticati, jer ovoliki koeficijent govori manje nego što izgleda: tako izgleda računica kada se skroman, jednokratni trošak platforme podijeli koristima koje se ponavljaju na milion i po dokumenata svake godine. Ono čemu treba vjerovati jesu period povraćaja i onih 5,20 €.
Ono što mene uvjerava jeste analiza osjetljivosti. Studija je podigla investiciju za 20%, operativne troškove za 20%, spustila koristi za 20% i usporila dinamiku usvajanja — svaki parametar posebno, kako traži metodologija Evropske komisije. Nijedan scenario nije preokrenuo zaključak. Dva scenarija koja zaista bole jesu manje koristi i sporije usvajanje, a oba su problem prihvatanja, ne tehnologije.
Srednji put je onaj skupi
Studija je odmjerila tri opcije: ne činiti ništa, djelimično digitalizovati ili izgraditi platformu.
Ne činiti ništa lako je iskazati u novcu — to je onih 7,8 miliona evra godišnje, svake godine, uz dolazak na rok Evropske unije od 9. jula 2027. nespreman.
Djelimična digitalizacija je ona koja djeluje razborito, a nije. Zadržava hibridno poslovanje u kojem je dio podataka digitalan, a dokument i dalje papirni, pa se ista informacija i dalje unosi više puta i ništa od toga nije interoperabilno ni sa kim. Troši stvaran novac da bi sačuvala tačno onaj problem koji je trebalo da riješi. Po našem iskustvu, na tom srednjem putu većina kompanija iskreno namjerava da stane, a to je najskuplje mjesto za stajanje.
Šta „spremnost“ još traži
Četiri stvari, nijedna od njih softver:
- Dovršenu ratifikaciju tamo gdje je nema — u ovom regionu, u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
- Opremljene i obučene inspektore. Dokument koji inspektor ne može da provjeri na rampi još uvijek nije dokument.
- Interoperabilnost, ne samo digitalizaciju. Platforma koja digitalizuje samo unutar svoja četiri zida pomjerila je papir, nije ga uklonila.
- Prijevoznike koji krenu prije roka. Kompanije koje počnu 2026. dočekaće 9. jul 2027. mirno. One koje počnu 2027. dočekaće ga istovremeno sa svojom konkurencijom, i na istoj granici.
Zaključak
Odgovor na pitanje iz naslova je potvrdan. Pravni okvir postoji i u ovom regionu se u posljednjih godinu dana bitno popravio, tehnologija je zrela i dokazana mnogo duže od toga, a trošak koji papir nosi sa sobom mjeri se u milionima evra godišnje — 7,8 miliona samo u Srbiji, prije nego što se uračuna ijedan širi efekat.
Ono što preostaje nije tehničko pitanje nego pitanje odluke i tempa. Prelazak na elektronski tovarni list ne traži da se bilo šta izmisli. Traži da se prestane sa štampanjem.
Vozite robu, ne papire.
Photo by Boris Hamer on Pexels
